BEAUTY ROOM
Istorija odevanja
Hiljadama godina unazad potreba ljudi da se zaštite od nepovoljnih vremenskih uslova je glavni razlog nastanka odeće. U ledeno doba zaštitu od hladnoće pružala je izuzetno topla životinjska koža, baš kao što i danas štiti Eskime. A isto tako koža je štitila i u tropskim ulovima, poput afričkih domorodaca koji su minimalno odeveni. Dakle odevanje životinjske kože počinje od ledenog doba, pre otprilike 30 000 godina. Praistorijski lovci verovali su da će nošenjem kože životinje koje su ubili porpimiti njen duh. Kasnije su se izrađivale tkanine od kore drveta. Kvaseći i udarajući koru drveta sve dok ne smekša, izrađivale su se prve tkanine, i tako nastale su se nauljile i bojile, a zatim obmotavale oko tela.
Drevni Egipćani su nosili uglavnom vrlo malo odeće. Lagana i oskudna odeća pravila se od laganog platna, štampanog materijala nastalog od lana. Odeća robova je bila jednostavna i gruba. Muškarci su nosili kecelje oko pasa, dok su žene nosile ravne haljine. A bogati Egipćani, članovi kraljevske porodice ili sveštenici, da bi se osećali čisto i ugodno, umotavali su telo u vrlo fine duge tkanine.
Laneno platno je bilo vrlo cenjeno i u antičkoj Grčkoj. Grkinje su bile izuzetno vešte u predenju i tkanju vunene odeće. Za razliku od Egipćana, koji su uglavnom nosili belu tkaninu, Grci su rado oblačili haljine u boji. Žuta im je bila omiljena.
Toga se obično smatra glavnim komadom rimske odeće, ali je tunika najpoznatiji odevni predmet u Rimu. Napravljena je od vune i lana, različitih dužina. Tuniku su nosili svi. Rimljanke su se ponosile svojim komplikovanim frizurama, a muškarci su nosili kratku kosu i uredno su se brijali, a ćelavost nije bila popularna među njima, tačnije smatrala se deformacijom. I tako, dok su prvi Rimljani bili ponosni na svoje jednostavno oblačenje, kako se carstvo širilo, rasla je i ekstravagancija. Godine 330. car Konstantin je Carigrad (današnji Istanbul) pretvorio u novu prestonicu carstva. Njegovi građani su uživali u luksuznoj robi iz cele Evrope, pamuku iz Indijei kineskoj svili. Odeća im je bila slikovito i bogato ukrašena.
Preterani stilovi u feudalizmu, povlasticama i snazi aristokrata obeležili su srednji vek u Evropi. Bogati komadi odeće, čiji su se delovi vukli po podu, raskošne ženske frizure. Muškarci su nosili duguljaste, šiljaste cipele. Seljaci su preli i tkali svoju odeću u boji.
Period od 14. do 17. veka, Renesansa pripada Italijanima. Poznati po razmetanju, nosili su najbolju i najskuplju odeću, koliko god su mogli sebi priuštiti. Mekana, prozračna elegancija italijanske mode slagala se sa idealiziranjem čoveka, što je i obeležilo čitavu renesansnu umetnost. U ovom razdoblju osećali su se uticaji iz čitave Evrope, posebno iz Španije. Haljine su krojene sa velikim izrezima, kako bi se naglasilo poprsje, koje se prekrivalo prozirnom tkaninom ili se ostavljalo otkriveno. Koristile su se teške svile za suknje sa bogatim naborima, često izvezene. Žene su nosile ove haljine sa mnogo nakita. A muškarci su nosili kratke prsluke s rasporima na kukovima, kroz koje je provirivala košulja, i uske pantalone.
Sredinom 16. veka Evropom je dominirala španska moda, jedno od najrazmetljivijih razdoblja u modi. Umesto svetlih boja i lepršavih linija, nastupaju stroga ekstravagancija i tamne boje španskog dvora. Iako veoma raskošna, odeća je bila najneugodnija za nošenje. Muškarci su nosili podstavljene trbuhe, da bi stvorili utisak velikog stomaka. A kratke naduvane pantalone bile su punjene konjskom dlakom i vunom. Žene su nosile steznike sa ugrađenim šipkama od kosti, tvrde prsluke, za uspravno i čvrsto držanje tela i krinoline – nizove obruča koji su se nosili ispod suknje, da bile što šire i raskošnije. Pojavom nove, srednje klase, gradski poslovni stalež mogao je sebi priuštiti ne toliko skupe verzije odeće visokih slojeva, ali je kroj zaostajao i po desetak godina.
Najveći pečat u modi je dat za vreme vladavine kralja Luja XIV, kada Pariz postaje i službeno centar mode. Ova moda se učvrstila na evropskim dvorovima, čak i neprijateljskim, i prihvaćena je od strane građanstva svih zemalja Evrope.
Do 1675. godine krojački esnafi imali su privilegiju da odevaju dvor i građanstvo. Krojač je mogao da bude samo muškarac. Kralj je te godine dozvolio da se i žene bave ovim zanatom, i svaki krojač je morao da ima pomoćnicu, koja bi uzimala ženama mere.
Pariz je propagirao francusku modu sa velikom upornošću.Lutke manekeni su se svaki mesec slali u dvorove evropskih prestonica radi prikazivanja mode. Otvaranjem Akademije za umetnost i posebno Akademije za umetnički zanat i šivenje, umetnost i zanatstvo doživljavaju svoju zvaničnu promociju. Pariz postaje diktator mode za ceo svet, sve do danas. Smrću Luja XIV naglo se završava doba barokau francuskoj modi.
Za vreme vladavine kralja Luja XVI (1774 – 1792), dvor je nasledio i sačuvao sklonost ka luksuzu od ranijeg režima. Iako je njegova žena Marija Antoaneta, ćerka austrougarske carice Marije Terezije, bila skromno vaspitana, na francuskom dvoru je bila primer možda do tada najveće raskoši.
Ekonomskim osiromašenjem velikog plemstva i uticajem Žan Žak Rusoa, koji je hvalio jednostavan život i navike, nastaje potpuni preokret. Žene se oblače jdnostavnije. Nema više skupih haljina, ukrasa, rukava sa tri reda čipke, neobičnih frizura. Sve su češći slameni šeširi sa pantljikom i marame oko vrata. Čak se u jednom modnom časopisu iz 1786. godine naglašava da se više ne nose velike kotarice ni haljine koje se vuku po zemlji. Po ugledu na englesku modu, žene nose redengot, kravatu, šešir od dabrovine, dva časovnika. Muška nošnja nema slobodan i veseo izgled, oblici postaju strožiji. Pojavljuju se prugaste i tačkaste svilene tkanine, a upotreba metalnih dugmadi postaje novina. Kaput ne menja svoj oblik, ali se najviše nosi na dvoru. Često se nose bela odela sa vezenim ukrasima, a najčešće boje fraka su zelena i jasno žuta sa širokim prugama. Perike su bile vrlo popularne. Stavljale su se iza početka korena kose, tako da se pomeša sa kosom na neprimetan način.
Nikada nije isčezla potreba za slobodom i ležernošću, nije prihvaćen u potpunosti španski izgled strogih formi. Dok se moda u Francuskoj više puta menjala pod uticajem različitih vladara i događaja, u engleskoj su postojale stege. U engleskoj dva velika vladara, Henri VIII i Elizabeta, obeležila su dva različita modna stila. U vreme Henrija VIII, moda se razvijala pod velikim uticajem Nemačke i Francuske, a osnovno obeležje ovog stila je horizontalna linija, volumen je bio izražen u širini ramena, pa je telo dobijalo formu pravougaonika. Dolaskom Elizabete na presto, haljine dobijaju karakterističnu vertikalnu liniju, sa akcentom na izdužen torzo, zahvaljujući surovim Elizabetanskim korsetima.
Tek u 19. veku su žene počele da trpe velike muke zarad lepote. Korseti su uzeli maha, iako vuku korene još iz srednjeg veka kada su nošeni kao potpora ispod haljine. Bile su primorane od malih nogu da zaustave širenje svog struka. Malde žene su težile da imaju struk obima 40-50 cm, dok je starijima bilo “dozvoljeno“ 50-65 cm.
U dvadesetim godinama prošlog veka nosila se udobna široka odeća. Žene su nosile dugačke lagane suknje i pantalone. Tridesete godine obeležile su osiromašena industrija i moda. Dominira jeftina udobna odeća, od ekonomičnijih materijala uz zadržavanje elegancije. Žene sve manje nose haljine.
Dizajneri Kristobal Balensijaga, Digbi Morton i Norman hartnel obeležili su 40-te. Dok su muškarci odlazili u rat, žene su preuzimale svu odgovornost na sebe i oblače se muževnije. U modu ulaze pantalone sa širokoim nogavicama, i naramenice. Nešto kasnije modna kuća Dior je lansirala pune suknje, dugačke do listova. Usledile su negativne kritike, ali je nova ideja itekako ostavila jak utisak na modu tog doba. Posleratne 50-te Kristijan Dior lansirao je svoju prvu kolekciju “Liniju Korel“ široke i lepršave odeće. Koja postaje obeležje decenije sa svojim ženstvenim, luksuznim i prefinjenim kreacijama. Žene su vremenom tražile da imaju jednaka prava kao i muškarci, želele su slobodu i zabavu. Usledile su sve kraće suknje. Žene su sve češće nosile kombinezone i farmerke. Materijali jarkih boja i laki za održavanje obeležili su ovaj period.
U 70-tim pravila više ne postoje. Nastao je hipi pokret koji je definitivno zauvek promenio stil života i odevanja. Preovladavaju lagani materijali drečavih boja. Nošeni su trikoi, kratke lepršave suknje, veoma kratki šorcevi i grejači za noge.
Značajni dizajneri visoke mode 80-tih su Kelvin Klajn, Đorđo Armani i Ralf Loren. Uličnu modu odlikuju hip hop moda i muzika. Kasnije ženski modni trend su bile uske suknje, sportski brushalteri i neizostavne trenerke i patike.
Danas kada napravimo kratak osvrt na modu možemo reći da se mnoge inspiracije nalaze u prošlosti, ali nikada veća sloboda u odevanju nije postojala. Od široke lepeze modnih dizajnera, skupocenih kreacija, ekstravagantnog stila, do jedne potpune opuštenosti i jednostavnosti koju nam 21. vek najavljuje.
Mala crna haljina je esencijalni deo garderobe svake žene, ali to i nije bilo oduvek tako.
Na zapadu, pre 1920 godine crna boja se vezivala za vreme umiranja. Crna haljinaje imala svoj simbolični značaj, služila je isključivo za izražavanje tuge. Smatralo se bezukusnim ako bi se u bilo kojoj drugoj prilici nosila osim sahrana i vremena žalosti, koje je u viktorijanskom dobu trajalo najmanje dve godine.
Ipak svojim smelim poduhvatom jedna žena je okončala puste predrasude. Koko Šanel, ikona stila i trendseter dvadesetog veka, je 1926. godine dizajnirala malu crnu haljinu, a „Vogue Magazine“ ju je objavio na svojim stranicama. Urednici časopisasu ovaj komad odeće, koji je izazvao veliki preokret u modi, nazvali „Ford“ zbog velike sličnosti modelu T pomenutog automobila. Taj prvi primerak crne haljine imao je jednostavnu liniju, dugih uskih rukava, sa dužinom iznad kolena, u kombinaciji sa nizom belih bisera. Jednostavna i pristupačna ženama različitih klasa, pogodna za svačiji ukus. Zaštitni Šanel znak su bili materijali neutralnih boja, pre svega udoban žersej. Prvenstvena namena male crne haljine je bila za popodnevne koktel varijante, ali skupocenim dodacima prerasta u elegantnu večernju haljinu, dok uz blejzer može poslužiti i za poslovni stil.
Posebnu ulogu je preuzela u lošim vremenima velike depresije i Drugog svetskog rata, kada su je žene masovno nosile na radnim mestima, kao jednu vrstu uniforme. Postigla se tekstilna racionalizacija, ujednačenost i zajedništvo haljine. U posleratnom periodu, 1950. Diorova haljina „Novi pogled“ povezuje ženski stil i haljinu u „seksualni konzervatizam“ zračeći snagom i opasnošću fatalne žene.
Iskonska mala crna haljina Odri Hepbern u filmu „Doručak kod Tifanija“ dostigla je veliku popularnost na ekranu. Ova „Givenchy haljina je 2006. prodata na aukciji za čak 765.000 dolara. Imala je svoje modifikacije, ali svaki model koji je gubio na jednostavnosti, njenoj najvećoj vrednosti, nije priznavan kao mala crna haljina, koja sem crne boje nije drugo imala na sebi. Klasičan šik i zavodljivi stil Odrine haljine postaje osnova crnog stila.
Posle pedesetih,kada je još uvek pomalo čudno izgledala crna boja, u odnosu na onu uobičajenu, čednu i ljupku puder nijansu haljina, potpuno menja svoju svrhu, i tako obraćajući se malađoj populaciji, nasuprot svojoj dosadašnjoj konzervativnoj varijanti, proširuje shvatanja, skraćivanjem suknje do krajnjih granica. Haljine imaju smelije izreze, a materijali su sve prozirniji.Pojavom Merilin Monro kao seksi bombonice umotanu u malu crnu haljinu, žene širom sveta počinju da se zaljubljuju u ovu jednostavnu, ali istovremeno elegantnu haljinu.
Vojvotkinja od Vindzora, Vallis Varfield Simpson sumirala je pojam male crne haljine svojom izjavom – „Sad kad je mala crna haljina ona prava, ne postoji ništa što bi je moglo zameniti.“
Čak i cvetnih sedamdesetih mala crna haljina opstaje. Ubrzo se industrija materijala vraća na pravi kolosek i uvrnuta moda ranih devedesetih konačno počinje svoje novo razdoblje. Nošenjem male crne u kombinaciji sa čizmama ili sandalama proširuje se ciljana grupa. Ta nova era daje vetar u leđa maloj crnoj haljini sve do vrha mode. Ova koktel haljina za žene, postaje odevni predmet, koji uz određene prateće dodatke može da se nosi u svim prilikama. Svih ovih godina do danas poslužila je mnogim kolekcijama kao osnova projekta.Revolucionarni komad dvadesetih godina prethodnog veka traje devet decenija. Upravo kako je i sam „Vogue Magazine“ predvideo postaje bezvremenska klasika. Kraljica stila i elegancije predstojećih generacija.
I'
Šminka kroz istoriju
S osvrtom na istoriju šminke i njen značaj kako u estetskom, tako i u religijskom smislu, naše istraživanje bi moglo da krene od starog Egipta. Istoričar umetnosti Branka Jovanovič ja Beauty room kaže da je ovom narodu šminkanje kao vid ulepšvanja bilo od velike važnosti.
-Od šminkanja očiju, pudera kojim su izbeljivali kožu, karmina i rumenila od crvene gline pa do parfimisanih ulja sa zaštitnim faktorom, Egipćani su vodili računa da gotovo svaki deo tela bude “dobro” našminkan. Njihov stil šminkanja očiju je bio prepoznatljiv,uglavom su to bile bademaste oči oivičenec rnom linijom, kako bi imitirale Horusovo iliti „svevideće oko“.
Kao što smo napomenuli kod Egipćana šminka je imala pored estetskog i religijski značaj.
-Horusovo oko je po njima imalo magične zaštitne moći, jer je Horus prema legendi izgubio svoje levo oko boreći se protiv svog oca Ozirisa, a nedugo potom se oko magično oporavilo-objašnjava Jovanovićeva i dodaje da su pobornici šminke u Egiptu bili i muškarci i žene.
-Boje senki za oči su bile uglavnom crna za gornji i zelena za donji kapak. Crnu boju su dobijali uz pomoć galenita, a zelenu iz malahita koga su uvozili iz Sinajske pustinje. Takođe su farbali kosu i lakirali nokte, uz pomoć biljke Hena, koja se koristila i kao preparativna i kao dekorativna kozmetika. Lak za nokte je bio statusni simbol – to pravilo je važilo i u Kini, za koju se smatra da je i izumela prvi lak za nokte. Kineska formula se sastojala od belanaca, želatina, pčelinjeg voska i Arapske gume, dobijene iz Akacije, uz dodatak latica različitih biljaka i pigmenata. U Egiptu je dozvoljenu boju laka za nokte određivala vladarska porodica – oni bi izabrali „svoju“ boju, koju ostatak naroda nije smeo da upotrebljava- kaže istoričar umetnosti.
Bleda koža je bila veoma cenjenai u antičkoj Grčkoj u tu svrhu žene koristile pudere i kreme i posvetljivale svoj ten.
-Zanimljivoje napomenuti da su u te svrhe su koristile ređe kredu a češće belo olovo, na koje bi dodale crveno olovo, da zarumene obraze, što im nije bila najsjajnija ideja, pošto bi zbog otrova iz olova nakon par godina načisto ubledele. Šminku su koristile u minimalnim količinama, jer su preferirale prirodan izgled, naravno, i to malo šminke je bilo rezervisano za više slojeve građanstva, po celi dan zatvorenog u svojim sobama, kako bi održale bledilo tena-objašnjava Branka Jovanović.
Kao kontrast tom bledilu su volele da stave crveni karmin, koji su dobijale od morskih trava ili zgnječenog duda. Takođe su koristile crne pigmente za farbanje obrva i postizanje efekta spojenih obrva. Pored toga, obilato su koristile parfeme. Grkinje su naime parfem koristile kao i mi danas, u erotske i svrhe koje se mogu podvesti pod uživanje u određenoj noti parfema kojaje iskorištena u njegovoj izradi, dok su egipćani i parfemima davali religiozni značaj.
-Grkinje su volele da posvetljuju i kosu, i u te svrhe su koristile pretežno sirće kojim bi natopile kosu, a zatim bi stavile šešir sa velikim obodom koji je na vrhu imao rupu, pa su tako posvetljivale kosu, a u isto vreme negovale aristokratski ten. Što se frizure tiče, samo su robinje imale kratke kose, ostale žene su nosile dugu, raspuštenu kosu sve dok se ne bi udale – tada bi je vezivale u punđe- priča naša sagovornica.
Takođe treba napomenuti da su se u Rimu koristile tehnike šminkanja koje su preuzete od metode egipćanki i grkinja.
- Svaka žena koja je držala do sebe je imala ličnu kometičarku. I njima je bilo važno bledilo tena pa su koristile već opisane trikove. Oralnu higijenu su sprovodile tako što bi trljale zube plovućcem, koji se i danas koristi kao sastojak u pastama za zube. Takođe su popularizovale strigil, alatku za struganje prljavštine sa tela, koja je bila poznata i već pomenutim civilizacijama, sa tom razlikom što su Rimljani njenu upotrebu podigli na viši nivo, pošto su uveli praksu da taj posao obavljaju robovi-kaže Branka Jovanović za Beauty Room.
U srednjem veku šminkanje nije bilo toliko popularno, međutim i u ovom periodu žene su se ulepšavale šminkom.
-Za početak, u stanju teške bolesti bi im se opraštao greh šminkanja u svrhu prikrivanja znakova bolesti. Ipak, čak je i Toma Akvinski zauzimao stav da je žena u izvesnoj meri obavezna da se šminka kako bi predupredila mogućnost da joj muž zabludi sa nekom drugom, nafrakanom. Ipak, nije preporučivao obilato korišćenje šminke kako ne bi dovodile u iskušenje druge muškarce- objašnjava Jovanovićeva.
Žene su izbeljivale kožu, ali je retko koja koristila senke za oči ili ajlajner. Jedini iskorak koji su napravile u poređenju sa prethodnim civilizacijama je taj da su besomučno čupale obrve, nasuprot spojenih obrva grkinja. Zanimljivo je da su prostitutke u Španiji, koje nisu mogle sebi da priušte aristokratski ten, otišle u drugu krajnost i koristile crvene tonove karmina i senki za oči, kako bi naglasile svoje namere, a dobrostojeće Italijanke su hrabro nosile ružičaste karmine da bi pokazale da mogu sebi da priušte sintetičku šminku.
Nakon srednjeg veka šminka se ponovo vraća u punom sjaju, kako bi ljudi prekrili simptome bolesti ili se jednostavno ulepšali.
-Beo ten je i dalje neprikosnoven, zajedno sa crvenim rumenilom i karminom. Francuzi su toliko voleli tu kombinaciju da su je proglasili obeležjem veselih i vrcavih ljudi, što je iritiralo ostale zemlje koje su zaključile da mora biti da su Francuzi gadna nacija kada upotrebljavaju šminku u tolikim količinama- rekla je BrankaJovanović
Zatim je usledila Viktorijanska era, šminkanje je ponovo izgubilo svoju popularnost
Sve je bilo tabu, u čemu su prednjačile seksualne teme i aluzije. Išli su dotle da su noge stolova morale u potpunosti biti prekrivene stolnjakom, da se neko ne bi zabunio i pomešao ih sa ženskim udovima. Takođe su pri serviranju piletine odstranjivali batake – da se neko ne bi zabunio i pomešao ih sa ženskim udovima. Iz toga je lako zaključiti kakav su stil šminkanja negovali – sve je bilo u neutralnim tonovima, a koža je, kao i uvek, bleda, sa iscrtanim venama.
-Jaka šminka je bila rezervisana za prostitutke i glumice. Takođe su cenili podočnjake, pa su ih žene dodatno naglašavale. Cilj šminkanja je bio da se žena načini krhkom, a tome su dosta pomagali korseti koje su tako besomučno zatezale da su se zanesvešćivale i pri malo bržem hodu. Nosile su puno slojeva odeće, koja je ponekad težila i do šest kilograma. Najviše su pažnje pridavale kosi, koju su jako negovale, i uvele u modu umetke kako bi im kosa delovala gušće-kaže naša sagovornica.
Nakon ovog perioda, represivnog po šminku kao i po sve ostalo, je krenulo oslobađanje i puštanje na volju ženama da se šminkaju kako god žele. Dvadesete godine prošlog veka su u svetu nege tela revolucionarne jer je po prvi put tamna koža postala poželjna, i to zahvaljujući Koko Šanel, a posle toga slede periodi i trendovi koji su nam svima dobro poznati – era Merlin Monro sa plavom kosom i oblinama, era Tvigi sa kultom lažnih trepavica i mršavosti, era sedamdesetih sa prirodnim izgledom i loknama, era osamdesetih sa previše svega, i današnji period, u kome je zaista dozvoljeno da se svako šminka po sopstvenom ukusu.
